Почетна
Један
од девет манaстира који се налазе на десној обали реке
Велике Мораве и сви заједно представљају целину која се назива
ресавска Света Гора. То су следећи манастири Томић, Јаковић,
Радошин, Ивковић, Добреш, Девесиње, Златенац, Буковица.
Последња четири манастира су у атару села Гложани. Активни су
Буковица и Златенац. Манастир Добреш је обновљен и налази се на 1.8 км
југоисточно од манастира Миљково. Од манастира Девесиње видљиви су само
трагови некадашњег постојања.
Миљков манастир је своје садашње име добио у другој половини 18.
века, ранији назив је био Буковица. Није познато ко је подигао манастир
Буковица, али први писани документ о њему датира из 1374.
године. Те године кнез Лазар својом хрисовуљом (повељом) дарује метохе
манастиру Раваница, између осталих помиње се БОУКОВИЦА БРОД НА
ГЛОЖАНЕХ НА МОРАВ.
Постоје тумачења да је манастир подигао Деспот Стефан Лазаревић, али
то је више претпоставка, а мање историјска чињеница.
Има историјских података који говоре да је у манастиру Буковица око
1420. год. радила манастирска преписивачка школа за преписиање
старих књига.
После пада Србије, Турци су 1467. године извршили попис становништва у
коме се помиње и манастир Пресвето Ваведене и село Гложане. Неоспорно
је да је реч о манастиру Буковица.
У време турске владавине у 16. и 17. веку, нема писаних података о
манастиру.
У време аустријске окупације Србије, на једној аустријској географској
карти уцртан је манастир Буковица.
Претпоставља се да је поновном окупацијом од стране Турске, манастир
порушен и спаљен.
Године 1787. манастир обнавља Миљко Томић, трговац из Гложана, по
коме добија садашње име Миљков манастир. Миљко је у старијим годинама
живео у манастиру, ту се упокојио и сахрањен је у порти
манастирској.
Од 1787. године па на даље, преко Миљковог манастира одржавана је веза са
устаницима Коче Анђелковића (Кочина крајина-Фрајкорски рат).
Године 1793. на основу турског фермана, ресавски кнез Петар
Јаковљевић из Гложана изабран је за врховног кнеза дванаест србских
нахија. Он је почео са обнављањем манастира јер су га Турци после
пада Кочине Крајине за одмазду спалили.
У то време, крајем 18. века, у манастир долази свештеник Миљко
Ристић из Лапова и веома интензивно и делотворно наставља са већ
започетом обновом манастира. У овом периоду обнавља рад и манстирска
школа за описмењавање и образовање будућих писара, учитеља, попова.
Ову школу је, у ранијем периоду, завршио и војвода Стеван Синђелић око
1780-85. године док је као младић живео и радио на имању кнеза Петра у
Гложану.
У периоду припрема за Први Србски Устанак, Миљков манастир постаје
место окупљања ресавских и шумадијских устаника.
Године 1803. у манастиру се састају нахијске старешине и за вођу
устанака бирају кнеза Петра, али он то одбија.
Године 1808. у знак захвалности, Миљков Манастир добија од Карађорђа
на поклон црквено звоно на коме је писало: ''ливено за владе
Верховног Вожда народа Сербског Георгија Петровича''. Године 1830.
звоно је скинуто и однето у Крагујевац и било је прво звоно које је зазвонило у слободној
Србији, касније је послато у манастир Раваница. Од кнеза Милоша,
манастир Миљково је касније добио ново звоно.
Сломом Првог Србског устанка, манастир је за одмазду опљачкан и
спаљен.
Око 1820. године манастир је делимично обновљен и наставља са духовним
радом.
Садашњи пут за манастир, поред стене, просекао је поп Станиша
Алексић из Црквенца. Био је ученик манастирске школе и учесник 1. и
2. Србског Устанка, сахрањен је са јужне стране цркве.
Године 1856. извршена је знатнија обнова манастира, под
руководством игумана Хаџи Пантелејмона, родом из Гложана. Садашња
грађевина цркве је из тог периода. Од те обнове па надаље почиње
успон манастирског живота.
Око 1900. године направљен је камени зид чији су остаци на
југоисточној стени манастира.
Године 1926. у манастир су дошли руски емигранти – монаси, на челу
са јеромонахом Амвросијем Кургановим. Манастир је духовно и
материјално обновљен.
Године 1952. манастир је претворен у женски општежитељни манастир.
Прва настојатељица била је најпре монахиња, а од 1967 године игуманија Доротеа. У
овом периоду манастир је добио и данашњи изглед. Године 1968. је
завршен сестрински корпус са јужне стране, године 1996. трпезарија у
наставку сестринског корпуса, године 1999. завршен је конак за
госте. Од 2003. траје обнова метоха Добреш.
Помозимо завршетак храма светог Јована Шангајског
КО ЦРКВУ ГРАДИ БОГУ ПОЗАЈМЉУЈЕ А БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ!” – НОВИ ХРАМ СВЕТОГ ЈОВАНА ШАНГАЈСКОГ У МАНАСТИРУ МИЉКОВО
Како започети причу о подизању храмова и задужбинарству, ако не светом лозом Немањића, као родоначелном ктиторском породицом у средњевековних Срба. Ево шта Свети Сава вели у истоименој песми древнијих времена,
одговарајући `ришћанској господи где се деде цар Немање благо:
… “Ој Бога вам, господо ришћанска!
Не говор’те о мом родитељу,
Не говор’те, не гријеш’те душе:
Није бабо расковао благо
На наџаке ни на буздоване,
Ни на сабље ни на бојна копља,
Ни добријем коњма на ратове;
Већ је бабо потрошио благо
На три славна Српска намастира:
Једну бабо саградио цркву:
Б’јел Вилиндар насред горе Свете,
Красну славну себе задужбину,
Вјечну кућу на ономе св’јету,
Да се њему поје летурђија
Оног св’јета, као и овога;
Другу бабо саградио цркву:
Студеницу на Влаху Староме,
Красну славну мајци задужбину,
Својој мајци царици Јелени,
Вјечну кућу на ономе св’јету,
Да с’ и њојзи поје летурђија
Оног св’јета, као и овога;
Трећу бабо саградио цркву:
Миљешевку на Херцеговини,
Красну славну Сави задужбину,
Вјечну кућу на ономе св’јету,
Да с’ и њему поје летурђија
Оног св’јета, као и овога.”
У уводном делу монографије о Миљковом манастиру „Просуо се бисер крај Мораве“, налазимо следеће запажање:
Миљков манастир„Без обзира на то да ли је реч о величанственим задужбинама српских владара или о скромниом грађевинама које су потомству оставиле
убоге и безимене групе монаха, сви српски манастири су смештени у прекрасним, тихим пределима, скрајнути од прометних путева – и обавезно у близини
живе воде, а знани и незнани ктитори и неимари бирали су за српске светиње места која ће својом лепотом и тајанственошћу у сваком посетиоцу и путнику-
намерникуувек изнова будити дивљење према лепоти природе и страхопоштовање према Творцу,“
„Српска Света Гора“ у Ресави лежи у непосредној близини неколико већих насеља и река Мораве и Ресаве.Миљков манастир припада групи од неколико мањих
манастира на десној обали Велике Мораве, на потезу од села Војска до Црквенца, тачније у атару села Гложани.
Храм посвећен Ваведењу Пресвете Богородице помиње се у првом турском тефтеру 1467. Засигурно је да је, сада већ можемо рећи,
стара црква, саграђена или до темеља обновљена у време средњовековне Србије (око 1400. године).
У мају 2022. године, одмах по празнику у народу познатом као Малом Васкрсу, по благослову Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског г. Игнатија,
започета је градња новог храма посвећеног Светом Јовану Шангајском у манастиру Миљково, гдје је управо свој монашки постриг 1925. г., примио Св. Јован (Максимович)
Шангајски и Санфранцискански, чија се честица моштију и налази у манастиру, поред других светиња. Молитвама игуманије мати Анастасије и сестринства, трудом и прилозима
многих дародаваца, већ пре Божића, 2023. године, уздигла се црквена грађевина у загрљају околних четинара на обронцима Ресавских хумова. Како би другачије ако не горостасно
да мами пажњу посетилаца и да узраста подсећајући на духовног горостаса, Светог Јована Шангајског. И сам светитељ је, подсећања ради, имао подићи велику Саборну цркву у Шангају,
у част иконе Богородице „Уточишта грешних“ и троспратницу са звоником. Градитељско деле нашег светитеља било је готово обустављено услед недостатка готовине и оштрих дискусија
како да се реши финансијска дилема. „Господ је милосрдно помогао свом угоднику, па је наставио да решава проблем уз молитву и неуморно надгледање, подстичући све на жртву и рад.“
Sony DscТако се и наш труд и рад и све браће и сестара у Христу на овом храму имао запечетити снажном молитвом и јаком жељом да се истраје у искању Божије помоћи и у наредним
градитељским фазама: постављање столарије, грејања, фрескописање, опремање ентеријера потребитим свештеним стварима: олтар, иконостос, певнице,… Нека Господ умножи богоугодне
жеље и трудове срдаца хришћанских, молитвама Светог Јована Шангајског Чудотворца, како би нас сабрао у што већем броју да наставимо са уређем дома Божијег и новог храма Светог
Јована Шангајског у манастиру Миљково, знајући по оној народној ријечи да “ко цркву гради Богу позајмљује, а Бог ником дужан не остаје”, И сама реч задужбина има корена у
средњевековној традицији да наши благочестиви владари подижу за живота задужбину, што значи дом молитве за вечност и спасење душе своје, “да се у њима поје литурђија, овог свјета као и онога”.
Започесмо стиховима песме старијих времена, ред је да текст завршимо песмом најновијих времена. Миљко Шљивић ( трећи у историји Миљковог манастира), песник, пчелар и
породични човек из Глободера, посетивши Миљков манастир баш у периоду почетка изградње нове цркве, написао је следеће стихове:
МИЉКОВО
У манастиру „Миљково“,
предивна то беше слика,
бех и видех ово, ново,
са свих страна рој верника.
Под црквени су дошли кров,
да се моле, да се крсте,
да добију и благослов,
своју веру да учврсте.
Верника много беше ту,
а мала је црква ова,
и не могаше сви у њу,
па се гради већа – нова.
И радују се свему том,
она им је ко други дом,
посвећена је црква свом,
Светом Јовану Шангајском.
Јован је светитељ врли,
Јован овде монах беше,
па народ њему баш хрли,
људи то знају – не греше.
Ко руски племић се роди,
а српско порекло води,
циљаше из срца свога,
живот је вера у Бога.
Утицајан беше јако,
сви га прихваташе лако,
своју дадиљу усмери,
Православној руској вери.
Он стече образовање,
војничко и правно знање,
у руском грађанском рату,
био је у царском јату.
Док ратоваше за цара,
беше рањен у рату том,
и би нешто што не ваља,
оста он доживотно хром.
Донео решење једно,
у Србији тражио мир,
живео јадно и бедно,
бивши племић и официр.
Новине је продавао,
босоног што му не смета,
веома мало спавао,
стекао два факултета.
Теолошки уписао,
у Србији се мучио,
у вери нађе смисао,
на време га изучио.
Монаштву стремио доста,
Јован монах доби име,
у „Миљковом“ – монах поста,
и жељу испуни тиме,
У Битољу суплент био,
молећи, проводи ноћи,
с Николајем се дружио,
да лечи имаше моћи.
Шангајски епископ поста,
док земљом бос је ходио,
сиротиште основао,
децу на пут изводио.
Западноевропски – руски,
архиепископ је био,
и на француском језику,
у Паризу је служио.
Велике жеље и снови,
ал’ не беше му и блиско,
пред њим су задаци нови,
па оде у Сан Франциско.
Саборна црква се гради,
па је требало помоћи,
да се још брже изгради,
он ће то свакако моћи.
На Јована избор пао,
добар је избор то стоји,
на велики пут се дао,
би ту док се упокоји.
У порти ја гледам сада,
како нова црква ниче,
превелика је то нада,
зато се Јовану кличе.
Е баш се све добро слаже,
па живимо сви у нади,
да Свети Јован помаже,
и када се црква гради.
Верници ће да се моле,
сакупљени у цркви тој,
и свог Јована да воле,
биће их ко велики рој.
Гледаћу све то са стране,
и запалићу ја свеће,
мислићу на ове дане,
и на манастирско цвеће,