:: вести :: архива вести ::

Почетна

Црква манастира МиљковоЈедан од девет манaстира који се налазе на десној обали реке Велике Мораве и сви заједно представљају целину која се назива ресавска Света Гора. То су следећи манастири Томић, Јаковић, Радошин, Ивковић, Добреш, Девесиње, Златенац, Буковица.

Последња четири манастира су у атару села Гложани. Активни су Буковица и Златенац. Манастир Добреш је обновљен и налази се на 1.8 км југоисточно од манастира Миљково. Од манастира Девесиње видљиви су само трагови некадашњег постојања.

Миљков манастир је своје садашње име добио у другој половини 18. века, ранији назив је био Буковица. Није познато ко је подигао манастир Буковица, али први писани документ о њему датира из 1374. године. Те године кнез Лазар својом хрисовуљом (повељом) дарује метохе манастиру Раваница, између осталих помиње се БОУКОВИЦА БРОД НА ГЛОЖАНЕХ НА МОРАВ.

Постоје тумачења да је манастир подигао Деспот Стефан Лазаревић, али то је више претпоставка, а мање историјска чињеница.

Има историјских података који говоре да је у манастиру Буковица око 1420. год. радила манастирска преписивачка школа за преписиање старих књига.

После пада Србије, Турци су 1467. године извршили попис становништва у коме се помиње и манастир Пресвето Ваведене и село Гложане. Неоспорно је да је реч о манастиру Буковица.

У време турске владавине у 16. и 17. веку, нема писаних података о манастиру.

У време аустријске окупације Србије, на једној аустријској географској карти уцртан је манастир Буковица.

Претпоставља се да је поновном окупацијом од стране Турске, манастир порушен и спаљен.

Године 1787. манастир обнавља Миљко Томић, трговац из Гложана, по коме добија садашње име Миљков манастир. Миљко је у старијим годинама живео у манастиру, ту се упокојио и сахрањен је у порти манастирској.

Од 1787. године па на даље, преко Миљковог манастира одржавана је веза са устаницима Коче Анђелковића (Кочина крајина-Фрајкорски рат).

Године 1793. на основу турског фермана, ресавски кнез Петар Јаковљевић из Гложана изабран је за врховног кнеза дванаест србских нахија. Он је почео са обнављањем манастира јер су га Турци после пада Кочине Крајине за одмазду спалили.

У то време, крајем 18. века, у манастир долази свештеник Миљко Ристић из Лапова и веома интензивно и делотворно наставља са већ започетом обновом манастира. У овом периоду обнавља рад и манстирска школа за описмењавање и образовање будућих писара, учитеља, попова.

Ову школу је, у ранијем периоду, завршио и војвода Стеван Синђелић око 1780-85. године док је као младић живео и радио на имању кнеза Петра у Гложану.

У периоду припрема за Први Србски Устанак, Миљков манастир постаје место окупљања ресавских и шумадијских устаника.

Године 1803. у манастиру се састају нахијске старешине и за вођу устанака бирају кнеза Петра, али он то одбија.

Године 1808. у знак захвалности, Миљков Манастир добија од Карађорђа на поклон црквено звоно на коме је писало: ''ливено за владе Верховног Вожда народа Сербског Георгија Петровича''. Године 1830. звоно је скинуто и однето у Крагујевац и било је прво звоно које је зазвонило у слободној Србији, касније је послато у манастир Раваница. Од кнеза Милоша, манастир Миљково је касније добио ново звоно.

Сломом Првог Србског устанка, манастир је за одмазду опљачкан и спаљен.

Око 1820. године манастир је делимично обновљен и наставља са духовним радом.

Садашњи пут за манастир, поред стене, просекао је поп Станиша Алексић из Црквенца. Био је ученик манастирске школе и учесник 1. и 2. Србског Устанка, сахрањен је са јужне стране цркве.

Године 1856. извршена је знатнија обнова манастира, под руководством игумана Хаџи Пантелејмона, родом из Гложана. Садашња грађевина цркве је из тог периода. Од те обнове па надаље почиње успон манастирског живота.

Око 1900. године направљен је камени зид чији су остаци на југоисточној стени манастира.

Године 1926. у манастир су дошли руски емигранти – монаси, на челу са јеромонахом Амвросијем Кургановим. Манастир је духовно и материјално обновљен.

Године 1952. манастир је претворен у женски општежитељни манастир. Прва настојатељица била је најпре монахиња, а од 1967 године игуманија Доротеа. У овом периоду манастир је добио и данашњи изглед. Године 1968. је завршен сестрински корпус са јужне стране, године 1996. трпезарија у наставку сестринског корпуса, године 1999. завршен је конак за госте. Од 2003. траје обнова метоха Добреш.

повратак на врх стране