:: историја :: монаштво :: монаштво по обнови браничевске епархија 1.део и 2.део ::
:: конаци и зграде у порти ::

Историја - Монаштво по обнови Браничевске епархија 2.део

Сабраћа су му били:
- јеромонах Јеротије (Ференц) у току 1926. године;
- јеромонах Јован Максимовић у периоду 1926-34. го-дине, потоњи епископ Шангаја (Кина), а затим Сан Франциска (САД), ново светило Православља;
- јеромонах Петар од 1926. до одласка у Херцеговину;
- јеромонах Јувеналије (Николајевић) у периоду 1927-1929. године;
- јерођакон Анатолије (Карасјута) у периоду 1926-1928. године;
- монах Валерије (Књазов) у периоду 1926-1927. годи-не, када је и рашчињен;
- монах Варсава (Тепленичев) у периоду 1926-1934. го-дине;
- игуман Лука (Радионов) у периоду 1926-1936. године;
- јеромонах Марко (Архипов) у периоду 1926-1935. го-дине, упокојио се 1935. године;
- јеромонах Нифонт (Јевремовић) у периоду 1926-1934. године;
- јеромонах Саватије (Крилов) у периоду 1926-1935. го-дине;
- монах Максим (Безак) у периоду 1926-1929. године;
- јеромонах Никанор (Бељаков) у периоду 1929-1933. године;
- јеромонах Зосим (Вајаков) у периоду 1929-1932. го-дине;
- јерођакон Сава (Струва) у периоду 1926-1930. године;
- монах Антоније (Сенкијевич) у периоду 1926-1930. године, потоњи епископ у Сједињеним Америчким Државама;
- јеромонах Теофан (Шишманов) у периоду 1933-1934. године;
- монах Наум (Андрић) у периоду 1931-1933. године, доцније познати иконограф;
- јеромонах Серафим (Лисевицки) у периоду 1931-1934. године;
- јеромонах Роман (Чолаковић-Јовић) у периоду 1931-1936. године;
- архимандрит Инокентије (Годунов) у периоду 1930-1932. године, упокојио се 1932. године;
- монах Иларије, до 1931. године;
- монах Павле (Чугаљ) у периоду 1926-1934. године;
- јеромонах Антоније (Медведев) у периоду 1926-1936. године, потоњи епископ у Аустралији;
- јеромонах Теодосије (Волков) до 1926. године;
- јеромонах Владимир (Колосев) у периоду 1923-1936. године, са прекидом;
- монах Јован (Томић) до 1932. године;
- јеромонах Исакије (Каширин) у периоду 1932-1933. године;
- монах Лукијан (Андријевски) у периоду 1932-1934. године.

Да би се, бар приближно створила слика о томе какав је значај придаван манастиру Миљков у црквеним круговима православне руске емиграције, подсетићемо само на неколике званичне и приватне посете које су манастиру чинили поједини епископи наше и Руске Заграничне цркве:

– У 1926. години, манастир је посетио, на Петровдан, митрополит кијевски и галицки Антоније, представник Светог архијерејског Синода Руске православне Заграничне цркве. Исте године 11. октобра манастир је посетио епископ браничевски Митрофан;

– Две епископске посете манастиру биле су у 1928. години: на Велику Госпођу, манастир је посетио епископ браничевски Митрофан, а 4. септембра у манастир је стигао загранични епископ Сергије црноморски;

– Епископ браничевски Митрофан посетио је манастир 1. септембра 1929. године;

– У 1931. години манастир је забележио следеће посете: 1. јануара посету Теодосија, руског епископа у Детроиту (САД) и 9. марта посету др Јована, епископа захумско-херцеговачког, у својству администратора епархије браничевске;

– Године 1932. манастир су посетили руски епископи у емиграцији и то: 4. марта Николај (Карпов), епископ лондонски, Јоасаф, епископ монтреалски и Теофан, епископ курски;

– Митрополит Антоније посетио је манастир 17. јула 1939. године. У његовој је пратњи био и руски епископ Сан-Франциска Тихон (Троицки).

У манастиру је боравио и челичио се још као дечак архимандрит Тадеј (Штурбуловић), коме је архимандрит Амврозије био духовни отац. Још готово дечак Тома постао је искушеник Манастира Миљково у коме су живели руски монаси. Тридесетак монаха руског манастира Валаам међу којима неколицина из Оптине пустиње. Оптина пустиња имала је светогорски начин живота и велике духовнике светог живота међу којима чувеног старца Амвросија Оптинског, који је био духовни отац Архимандриту Амвросију, старешини манастира Миљково, који је био духовни отац искушенику Томи. Промислом Божијим, отац Тадеј се тако учио молитви и поставио темељ духовног живота на најбољој руској духовној традицији Оптине пустиње. О свом духовнику архимандриту Амвросију је говорио да је био пун љубави и доброте.

6. Игуман Лука (Радионов), примио је дужност старешине манастира одмах по смрти схиархимандрита Амвросија 1933. и остао на челу манастирске управе све до 1936. године у којој је години, заједно са братством, премештен у манастир Туман. Братство пак манастира Тумана, истом одлуком премештено је у манастир Миљков.

7. Игуман Лукијан (Бирчанин), управљао је манастиром у међувремену од 1936. до 1939. године.

Сабраћа су му била:
- јеромонах (недостаје име) (Живановић-Веселиновић) у 1936. години;
- јеромонах Дамаскин (Дукић) у току 1936. године;
- игуман Сороније (Михајловић) у периоду 1936-1937. године;
- јерођакон Наум (Дедијер) у периоду 1939-1940. годи-не.

8. Архимандрит Макарије (Милетић), старешина манастира Раванице, управљао је манастиром у ериоду 1940-1942. године, када је стрељан од Немаца у Бањичком логору у Београду.

Сабраћа су му била:
- архимандрит Теодосије (Тошић) у периоду 1940-1942. године;
- јеромонах Прокопије (Ковачевић) у току 1940. годи-не;
- јеромонах Серафим (Живановић) у периоду 1940-1941. године;
- јеромонах Мардарије (Здравковић) у периоду 1940-1941. године;
- јеромонах Милентије (Пешић) у току 1941. године.

9. Јеромонах Генадије (Грбић), привремено додељен братству манастира Миљков и постављен за вршиоца дужности старешине манастира. За додељивање манастиру овог калуђера избеглице нити за његово постављење, нема одлуке архијерејске власти. У 1941. премештен је у манастир Раваницу. Јеромонах Генадије (Грбић) рођен је 25. јануара 1891. у месту Љубаја, у Босни, бивши срез приједорски; замонашен је у манастиру Раваници 1913. године, а јерођаконски чин примио је од блаженопочившег Вићентија, митрополита скопљанског 1915. године. По ослобођењу 1946. године, разрешен је дужности и упућен у епархију горњокарловачку. Дужност старешине манастира вршио све до 7. септембра 1942. године.

Сабраћа су му била, као и код његовог претходника, са додатком:
- јеромонах Јован (Папић) у току 1941. године;
- монах Пантелејмон (Миливојевић) у периоду 1941-1942. године;
- монах Павле (Ковачевић) у току 1941. године;
- јерођакон Димитрије (Бодров) у периоду 1940-1942. године.

10. Снђел Максим (Рајичић), рођен је у селу Баре, бивши срез пожаревачки, 10. фебруара 1903. године; замонашен је 6. маја 1927. године у манастиру Раваници. Једно време био прешао у клир епархије тимочке (1936.), а затим се вратио и припадао братству манастира Свете Петке. Одлуко епископском постављен је за в.д. манастира Копорина, 1942. године, а затим а старешину манастира Миљков. На овој дужности је остао у периоду 1942-1943. године, када је најпре премештен у манастир Манасију, затим је враћен у манастир Миљков и поново премештен у манастир Манасију. Коначно се вратио у манастир Раваницу за духовника сестринству где се и сад налази. Опслужује парохију сењско-рудничку, на којој је дочекао и пензију. Сад је духовник манастира Раванице.

Сабраћа су му била:
- игуман Никанор (Пујић) у периоду 1942-1943. годи-не;
- јерођакон Јован (Петровић) у току 1942. године;
- јерођакон Михајло (Милуновић) у току 1942. године;
- свештеник Алексеј Ромањенко у току 1942. године, упокојио се 1942. године;
- монах Гаврило (без икаквих других података);
- синђел Мирон (Јовичић) у току 1943. године.

11. Игуман Никнор (Пујић), заменио синђела Максима на управи манастира 1943. године, и остао на истој све до 1952. године, до претварања манастира у женски општежитељни манастир. Рођен је 16. децембра 1890. године у селу Мали Извор бивши срез тимочки. Замонашен је 1. јануара 1908. године у манастиру Раваници. Био је раније клирик тимочке епархије. Године 1935. примљен је у везу клира браничевске епархије, у којој је био старешина манастира Витовнице, затим сабрат манастира Раванице. Од 1952. године прешао у манастир Манасију, а одавде се поново вратио у тимочку епархију, у манастир Буково.

Претварање у женски општежитељни манастир

Године 1952. одлуком Светог архијерејског Синода Српске православне цркве, а на предлог надлежног епископа браничевског господина Хризостома, манастир Миљков је претворен у женски општежитељни манастир. На дан 30. октобра 1952. године, извршена је и званична примопредаја дужности између смењеног старешине игумана Никанора (Пујића) и новопостављене настојатељице монахиње – Доротеје, садашње игуманије манастира Миљков.

Игуманија Доротеја (Бојковић), прва је настојатељица манастира Миљков од његовог претварања у женски општежитељни манастир. Рођена је у Великом Орашју 1. јануара 1923. године где је свршила основну школу а затим женску домаћичку и нижу пољопривредну. Замонашена је 8. априла 1950. године у манастиру Сретењу, у жичкој епархији. Примљена у клир епархије браничевске и поверена јој дужност најпре привремене, а затим сталне, настојатељице манастира Миљков. Чином игуманије одликована је 1963. године.

игуманија Доротеја

Упокојила се мати Доротеја 2007 године.

Игуманија Ангелина настојатељица манастира Манасија је по потреби службе постављена за игуманију Миљковог манастира 2008 године.

повратак на врх стране