:: конаци и зграде у порти ::
Историја - Монаштво
Из забележака на богослужбеним књигама, а свакако и из других
извора, игуман Методије (Миловановић), саставио је листу својих
претходника, њих 14 на броју, на манастирској управи манастира
Миљков. Из ове забелешке и других података, покушаћемо да, бар
приближно, освежимо све оно што се зна из биографских података и
рада појединих старешина манастира Миљков. Прва важност овог пописа
старешина манастирских, сем приближно тачног хронолошког реда,
доласка и смењивања на манастирској управи лежи и у томе, што,
ослањајући се на писање летописа манастирског о појединцима на
манастирској управи и остале изворе, можемо установити: шта је ко од
њих учинио за манастир. (Свакако, из монашке скромности, летописац,
игуман Методије, о себи није ништа рекао, а свакако је имао шта, сем
свога презимена – Миловановић и – да је он ''бивши попЖивота!''
Можда се скромни игуман Методије надао да ће, захвално потомство
писати о њему онако као што је он писао о својим претходницима!?...
Нажалост, то се још до сад није догодило!... О вредном игуману и
првом летописцу манастира Миљков, Методију (Миловановићу), релативно
се мало зна.
По непотпуним и оскудним подацима о старешинама и монаштву манастира
Миљков зна се од почетка 19. века (око 1800. године).
1. Јеромонах Мелентије (Ристић), из села Вирине (око 1804. године).
Можда није неосновано под именом јеромонаха Мелентија, настојатеља
манастира Миљков, али не по ономе реду како их сврстава игуман
Методије у свом летопису манастира, препознати бившег поп-Миљка
Ристића, свештеника из Лапова. Индиције за овакву претпоставку нису
само у истом имену, већ у чињеници: да летописац, учени игуман
Методије, међу 14 поменутих старешина манастира Миљков, није поменуо
ниједног старешину са именом Мелентије. Међутим, тешко је
претпоставити: да творац првог летописа манастира који је по једном
или другом Миљку, назван – Миљков манастир, – да би тај, први
хроничар, изоставио или ћутке прешао преко тако знамените и,
упадљиво важне, фигуре попа-Миљка, у калуђерству названог јеромонаха
Мелентија. Он се сам радо још називао и – Виринац, по свом месту
рођења.
Поп-Миљко, односно јеромонах Мелентије, родио се у селу Вирине, у
околини Ћуприје. Пре рукоположења, не зна се како и под којим
околностима, доспео је у село Мраморак, у Јасеници, где је узео себи
за жену неку ближу Карађорђеву рођаку, свакако сестру од тетке или
од стрица. Затим је био ''свештеник староселски (аџибеговачки),
марковачки, великоплански и још неких села''. Са женом није имао
порода, те по њеној смрти, као парох лаповски, ''оде у Миљков
манастир, крај Мораве, у Ресави и ту се закалуђери, добивши монашко
име Меле-нтије''.
Као јеромонах манастира Миљков, Мелентије се поми-ње у вези извесних
оправки манастира, које изгледа нису биле већих размера и могле су
обухватити само оронуле и попаљене конаке за становање.
Јеромонах Мелентије, у манастиру на Морави, уз то и сродник по жени
са ''Вождом'' Првог српског устанка који је преко свог бившег зета,
сада калуђера, на моравској скели, за Ресаву, ''живо радио на
припремању устанка''... ''Јеромонах Мелентије, у циљу припреме и
дизања Ресаве на устанак, повезао је Карађорђа са попом-Станишом из
Црквенца, Ђурицом Сточићем из Свилајнца, ресавским кнезом Петром,
поп-Ђорђем из Гложана, Синђелићем из Грабовца, бимбашом Милованом из
Радошина'' и другим знаменитим људима с десне стране Мораве. Ова
услуга Мелентијева не само што сведочи о висини националне свести
његове и о жару патриотизма којим је горео, већ нам представља
старешину манастира Миљков као веома угледну личност са обе стране
Мораве: у Јасеници, Поморављу и Ресави.
Због живе везе устаника на скели на Морави, испод самог манастира
Миљков, није искључено да је и сам Карађорђе посећивао манастир, о
чему би, разуме се, говориле доцније оправке манастира, куповина
звона манастиру, суревњивост кнеза Милоша и – одузимање тог звона од
манастира; она и онако сурова одмазда Турака према манастиру 1813.
године. Све скупа, пак, сведочи о великој и живој акцији манастира
Миљков у Првом српском устанку и у повезивању Ресаве са Шумадијом.
Тај духовни капитал манастира Миљков, најпре је одраз и дело народне
свести, а затим плод живе улоге манастира и његовог настојатеља –
јеромонаха Мелентија, из Вирина.
Као што је речено, јеромонах Мелентије, преживео је трагичан крај
Првог српског устанка, доживео Други и тек иза њега упокоио у свом
манастиру. Најпре је био сахрањен свакако негде у порти храма, али
је доцније, са осталим, пренет у заједничку костурницу која лежи
паралелно са темељима храма с јужне стране. Како је ова заједничка
гробница, са пуно костију и људских лобања, делом увучена и под сами
темељ јужног зида, то део плоче са гроба јеромонаха Мелентија
достиже до самих улазних врата. Пијетет народа према јеромонаху,
(попу-Миљку и ''Миљковом гробу''), је велики. Овај се гроб сматра
чудотворним и лековитим од разних болести, а нарочито од умних
поремећаја, лудила и главобоље уопште!... Болесници се лече стајањем
или лежањем на гробу, односно надгробној плочи калуђеровој, те је
иста, од премногих стајања и гажења ногама, илизана и натпис на њој
оштећен у читавим деловима речи. Од некадашњег натписа, могу се
прочитати још само ови делови речи (у данашњој транскрипцији):
''Тјело јером: Ме [лентија] Виринца поживе... мца де[кембра]...
евом'', (препи-сано са плоче).
2. Јеромонаха Филимона (Тодоровић), поменуо је игуман Методије на
првом месту као старешину манастира. Ми смо, међутим, дали предност
јеромонаху Мелентију из Вирина, јер извори и не говоре довољно јасно
о јеромонаху Филимону као о настојатељу манастира Миљков. Извори
говоре само о пребивању овога монаха из Босне у манастиру у раздобљу
од 1818. до 1823. године. Као што смо већ рекли, јеромона Филимон
је био пореклом из Босне, из зворничке нахије, постављен је најпре
за старешину манастира Троноше, а затим изабран за епископа
зворничке епархије.
3. Јеромонах Константин. О њему се, сем имена и чина, не зна ништа.
Ако су имена старешин маастира, код игумана Методија, писана
тачним хронолошким редом, онако како с се смењивали на манастирској
управи, онда би јеромонах Константин био други, односно трећи,
старешина манастира Миљков и – у чину јеромонаха. Као трећи по реду,
јеромонах Константин је поменут и у једној старој читуљи –
''Помјанику'' који је, својевремено, вођен у манастиру Миљков.
4. Јеромонах Михајло, поменут само код игумана Методија. Други
извори га не помињу нити се о њему што друго зна, сем имена и –
јеромонашког чина. На његовом месту, у Миљковачком ''Помјанику''
стоји име – јеромонаха Тимотеја.
5. Игуман хаџи-Пантелејмон (1856-1869), најзанимљивија личност међу
старешинама манастира Миљково. Био је родом из непосредне околине
манастира, из села Гложана, из села које је манастиру дало више од
свих осталих насеља у околини. Са именом игумана хаџи-Пантелејмона,
сусрели смо се већ при помену оправке манастира у 1856. години. Не
зна се чији је био искушеник ни пострижник, али већ у зрелим
годинама хаџи-Пантелејмон се јавља на манастирској управи. Као што
је речено, за његово име везана је једна од најкрупнијих оправки
манастирског храма, извршена у 1856. години. Свилајнац је подигао
један конак код манастира, а Лапово други. Тих конака сада нема, јер
су, на њиховим местима, сада никла нова манастирска здања, о чему ће
бити речи посебно. – По свему судећи, игуман хаџи-Пантелејмон је био
велики духовник, путовао је у Свету Земљу и – носио назив – хаџије.
У народу је био омиљен и познат, тако да је из милости, назван
''Хаџи-Пане''. На списку приложника манастиру из 1865. године,
потписује се као ''поклоник Гроба Господњег'', а на списку из 1866.
године ''Хаџи-Пантелеимон игумен'', али већ старачком и дрхтавом
руком.
6. Јеромонах Тимотије (поменут код игумана Методија и у
''Помјанику'' манастира Миљков). Да ли је баш јеромонах Тимотије, о
коме се ништа не зна сем чина и имена, био баш директни наследник на
манастирској управи предузимљивог и енергичног игумана
хаџи-Пантелејмона, није познато. Али, биће највероватније, да је
после смрти игумана хаџи-Пантелејмона, старешинску дужност
привремено вршио намесник јеромонах Мелентије, кога извори из 1869.
помињу на манастирској управи.
7. Јеромонах Григорије, (помиње га само игуман Методије). Ни о овом
се настојатељу манастира Миљков не зна више ништа, но о његовом
наводном претходнику, јеромонаху Тимотију, односно јеромонаху
Мелентију.
8. Игуман Хрисант, кога не помиње ни игуман Методије ни миљковачки
''Помјаник'', по осталим изворима, стајао је на челу манастира
Миљков 1872. године. Као сабраћа поменути су му: јеромонах Венедикт
и мирски свештеник Миленко Поповић, који је, свакако, опслуживао
манастирску парохију.
9. Игуман Филарет (Петровић). Оскудне податке о јеромонаху Филарету
(Петровићу), старешини манастира Миљков, допуњава неколико
забележака скупљених у манастиру чији је био најпре намесник (по
забелешци из 1876. године о примљених 6 кошница пчела), а затим
игуман (1878). У 1877. години, изгледа, да је јеромонах Филарет
стајао на челу манастирске управе у својству – намесника. Судећи пак
по примљеном једном прилогу манастиру од 15 цес. дуката и 988 гроша
у готовом новцу, чије време, датум пријема, није могуће установити,
јер на белешци нема ознаке о времену кад је прилог примљен, може се,
са пуно вероватноће, тврдити: да је манастир тада, под управом
јеромонаха Филарета, уживао велики углед у народу. О томе говори и
овај прилог села Бошњана, који је примио јеромонах Филарет. Међутим,
из праксе се зна: да народ прилаже оном манастиру где братство
манастирско ужива леп глас, а управа пун ауторитет.
Јеромонах Филарет бавио се и прикупљањем података и историјске грађе
о поменутим манастирима на Морави, а међу њима и о манастиру
Буковици, доцније манастир Миљков. Овај прикупљени материјал о
манастиру, добро је искористио и вешто укомпоновао у грађу првог
Летописа манастира Миљков први његов озбиљнији летописац – игуман
Методије. Он назива игумана Филарета – ученим, што је, неоспорно и
био.
10-13. Остала четири наредна настојатеља манастира Миљков: Јулијан,
Евгеније, Мојсије и Евстратије, које помиње игуман Методије, а нема
их у ''Помјанику'' манастира, познати су само по именима. Сва
четворица су, по чину, били – јеромонаси.
14. Око 1883. године, манастир је, изгледа, био без свог братства, а
настојатељску дужност обављао је мирски свештеник Гаврило Поповић,
свакако парох гложански.
15. Намесника Исаију, не помиње игуман Методије нити има помена о
њему у манастирском ''Помјанику'' манастира Миљков. Међутим, он је
1886. године стајао на челу манастира. Другог братства уза се није
имао. То је све што се о њему зна.
16. Јеромонах Павле (Орловић), по свом звучном имену и презимену,
имењак је и презимењак косовског јунака, кога, по народној песми,
налази Косовка Девојка ''на разбоју честитога кнеза'', непосредно
после Косовске битке. Ако ово име и презиме, или бар презиме, нису
само призвук срца и романтичарског сањарења, јеромонах Павле
(Орловић), могао је бити пореклом са Косова. Летопис манастира
Миљков приписује му у дело: подизање манастирских кошева и камене
ограде, зидова око манастирске порте, од којих су остали само слаби
остаци на југоисточној страни.
17. Јеромонах Сава (Ратковић). Практична и предузимљива личност на
управи манастира Миљков. Подигао је 1905. године манастирски
виноград, калем на американској подлози од 4.700 чокота, што је,
убрзо, постала добра основа за економско снажење манастира. Игуман
Сава остао је на управи манастира све до 1908. године, када је умро
у Београду. У доба игумана Саве (1903. године), манастир је
поседовао 18 хектара обрадиве земље и 28 хектара шуме.
18. Игуман Методије (Миловановић). Игумана Саву (Ратковића), на
дужности старешине манастира, наследио је (1908. године), игуман
Методије (Миловановић). У Летопису манастира Миљков, чији је први
писац био, није о себи оставио никаквих података. О његовом делу –
Летопису манастира Миљков, било је већ говора. Ваља додати да је
Летопис рађен по додацима које је о манастиру објавио Јоаким Вујић,
затим по белешкама ученог игумана Филарета (Петровића) и по подацима
које је прикупио сам писац, прелиставајући старе књиге и архиве. По
овом Летопису, манастир је стајао имовински добро: имао је на
цариградском друму своју механу, у ''Тичеву'' око 15 хектара најбоље
обрадиве земље, а у ''Моравишту'' преко 100 хектара врбака, шуме и
обрадиве земље. Највећим делом, ову земљу Велика Морава, мењајући
своје корито, поплавила, и – однела.
Игуман Методије био је раније мирски свештеник, те уз своје монашко
име, врло радо и често бележи и своје раније световно, име ''поп
Живота''. Потписује се на црквеним рачунима и 1910. године као 1911.
године и то – ''Смирени игуман'', што је, изгледа, у довољној мери и
био.
Игуман Методије био је даровита природа, добар стилиста и писац.
Уређивао је у Пожаревцу један верски часопис. Окушао је своје перо и
у неколико озбиљних ствари. Написао је: Беседе Животе Миловановића
(Београд, 1899. године), Живот у српској лаври Хиландару (Београд.
1908. године) и Беседе игумана Методија (Солун, 1916. године).
Последње му је дело збирка проповеди војницима, издата у Солуну
1916. године, где је, као бригадни војни свештеник, био на солунском
фронту. Као што је речено, из његовог је пера и први Летопис
манастира Миљков, остао, нажалост, још у рукопису и веома рђаво
чуван од наследника игумана Методија на манастирској управи. Летопис
је обухватио ране почетке манастира, а завршио се догађајима 1.
августа 1909. гдине.
Из доба управљања манастиром игумана Методија, дознајемо из једне
оригиналне забелешке у Летопису манастира из 1911. године, о посети
манастиру светогорског монаха Агатангела. Он је пропутовао Србију,
свакако у циљу прикупљања прилога за српске манастире у Светој Гори,
за Кареју и Хиландар. У манастиру Миљков, Светогорац је забележио:
''Веома сам захвалан на братском дочеку и гостопримству'', што је
несумљиви знак да је у манастиру добро дочекан, да је имао ко да га
дочека и са чиме!
У прилог мишљењу, да је у манастиру Миљков, почетком 1911. године,
било добро стање у свему, говори и забелешка у Летопису Лазара
Вељковића, трговца из Свилајнца: ''Задовољан што видех напредак у
свему'', свилајначки се трговац одлучио на већи прилог манастиру,
поводом чега је и ово написано у манастирском летопису.
19. Игуман Теодосије, је управљао манастиром Миљков у времеу
1912-1921. године. За њега се, између осталог, зна да је био на
манастирсој управи у једном од најтежих раздобља у паћеничкој
историји српског народа, у разапетој Србији – 1912-1918. године.
Остало је забележено да је предусретљиви јеромонах Теодосије
прихватио тада велики збег народа из Мачве, примио га у манастирске
конаке и ублажио м избегличку патњу у окупираној отаџбини. У току
прве окупације Србије (1915-1918. године), и сам под тешком кнутом
завојевача, манастир Миљков је под управом Теодосија знатно помагао
сиротињи гложанске општине, а у војној станици у Свилајнцу,
непрестано су горела дрва из шуме манастира Миљков.
Узгред буди речено: у свим српским ратовима, манастирска шума је
нештедимице рушена и уништавана, почевши од ратова 1876-1878, па у
Балканском и Првом светском рату.