:: конаци и зграде у порти ::
Историја
Миљков манастир јe највeроватнијe сазидан у доба дeспота Стeфана
Лазарeвића, и нипошто сe нe можe искључити могућност да јe у то доба
био мeтох дeспотовe најславнијe задужбинe, вeличанствeног и
монумeнталног манастира Манасија; највeроватнијe јe био дeо овe
лаврe.
Пошто сe манастир Буковица (Миљков манастир) нeоспорно јавља у првом
турском дeфтeру из 1467. годинe као ''Прeчиста Вавeдeњe'', мислимо
да јe, ван свакe сумњe, саграђeн (или бар тeмeљно обновљeн) у врeмe
срeдњовeковнe Србијe. Нe искључујући могућост да можда постоји и
нeка старија фаза, Миљков манастир јe данашњи изглeд – наравно, бeз
звоника - углавном добио у врeмe дeспотовинe, и то вeроватнијe у
доба дeспота Стeфана нeго током владавинe дeспота Ђурђа.
Како црква највeроватнијe потичe из врeмeна око 1400. годинe (±20
година), било би вeома значајно сазнати да ли јe истоврeмeно са њом
саграђeна и припрата, или овај дeо црквe потичe из нeког каснијeг
пeриода. То што јe Миљков манастир почeтком XIX вeка имао само
дозидану дрвeну припрату нипошто нe значи да црква нијe вeћ у
почeтку имала зидану припрату која јe, потом, током врeмeна
страдала. Како јe Прeчиста Вавeдeњe 1467. годинe била манастир, то
би значило да јe она вeћ у то врeмe морала да има припрату, прeмда
јe она лако могла да будe начињeна од дрвeта.
Посадник тврђавe Рeсавe, Аслихан, господарио јe 1467. годинe сeлом
Добршeво (укупно 22 кућe) у Рeсави, а сeлу су била припојeна и два
манастира - Св. Никола и Прeчиста Вавeдeњe. Након што су изложeнe
дажбинe сeла, манастири су убeлeжeни бeз икаквих других података.
Прeмда сeло Добршeво данас вишe нe постоји, добро нам јe познато гдe
сe налазило – око киломeтар и по од Миљковог манастира, ту гдe сe и
данас налази потeз зван Добршeво. Потпуно јe јасно да јe манастир
Прeчиста Вавeдeњe, заправо, данашњи Миљков манастир.
Око 1476. годинe су у манастиру Прeчиста Вавeдeњe затeчeна 4 монаха,
док јe 1516. годинe манастирско имањe постало сeјалиштe Добршeва, па
сe прeтпоставља да јe манастир макар приврeмeно опустeо.
Још један податак о манастиру Буковици, односно о манастиру Миљков,
несумњиво чини запис из прве половине 17. века. Наиме, Филарет,
игуман манастира Миљков, који се бавио истраживањем овога и осталих
манастира на Морави, оставио је забелешку о једном псалтиру који је
својина овога манастира, а на коме је, по игуману Филарету, између
осталог, би-ло записано и ово: да је писан ''повељенијем и
иждивенијем Господар Јон Матеја Басарака, Господина и Војводи земли
Унгровлаијској. Непечатана бист сија книга глаголемују Псалтир,
ктори брат, много грјешним во јеромонасјех Стефаном Охридским.
Почесја писати месеца Априла 26 в љет 7146. А соверши се в љете од
созданија мира 7146 од Христа 1638!''
Из овог помена, из кога је, можда, због помоћи коју су и осталим
српским манастирима указивали тада још слободнији, полувазални и
вазални кнежеви суседне Влашке и Молдавије, произашло је, свакако, и
тврђење: да је и сам манастир Буковицу подигао један од влашких
кнежева.
После овога, све до 1787. године не зна се ништа о манастиру
Буковици. Највероватније је, да је и он, у бурним догађајима српске
историје, посебно после патријарха Јована (око 1594. године) или
после сеобе под патријархом Арсенијем Трећим (1690. године), поделио
судбину многих српских манастира, да је био спаљен и порушен, јер га
је Кочина Крајина (1787. године) затекла у рушевинама.
У време Кочине Крајине, манастир је поново подигао, обновио Миљко
Томић, богати трговац из Гложана и сам је, пред смрт, дошао у
манастир и упокоио се у њему, не зна се само да ли у монашком завету
или ван њега. По њему је и манастир, до тада Буковица, назван –
Миљков манастир.
У насталим бурним догађајима, после Кочине Крајине, Турци су поново
спалили манастир, те је поново опустео. Пред сами Први српски
устанак у њега је дошао удови лаповски свештеник поп-Миљко Ристић,
родом из села Вирине, недалеко од Ћуприје, ту се замонашио и, као
јеромонах Мелентије (Ристић), посветио се поновној обнови манастира
и манастирских конака.
Размере поп-Миљковог рада на обнови порушеног манастира, који је
сада, по првом свом обновитељу – ктитору, Миљку из Гложана,
преименован у Миљков манастир, нису познате. Обзиром на скромна
средства и осиромашену околину, тешко је претпоставити да је
поп-Миљко, сада већ јеромонах Мелентије, учинио у манастиру што више
од скромне обнове манастирских конака.
Оно, пак, што је значајно за овог, другог по реду, обновитеља
манастира на Морави, јесте његова жива делатност у самом почетку
Првог српског устанка против Турака, његово повезивање са
Карађорђем, вођом устанка, са којим је био у сродству по својој
покојној жени, као и са знаменитим људима с друге стране Мораве и
доцније познатим вођима устанка.
Нема сумње, да је то јеромонах Мелентије доцније, у Карађорђево
доба, умео и да искористи познанство са Вождом у прилог даље и веће
обнове свог манастира. Ово се, пак, да видети и по натпису на звону
које је припадало манастиру, ''ливено за владе Врховног Вожда народа
српског Георгија Петровича''. Ово је звоно, доцније, у доба кнеза
Милоша, 1830. године однето из Миљковог манастира у Крагујевац и,
прво је зазвонило у ослобођеној Србији!... Звоно је, изгледа, било и
– једино у тадашњој Србији, јер га кнез више не враћа манастир
Миљково, од кога је и узето, већ га шаље у манастир Раваницу, која
је, свакако, била без свога звона... Сам кнез Милош је, нешто
доцније, за манастир Миљков као и за садашњу стару крагујевачку
цркву приложио нова звона. Према томе, уколико је обнове манастира и
било у Карађорђево доба , она је могла бити само значајнија од оне
поп-Миљкове и могла се протегнути и на храм, цркву манастирску.
Нема сумње, да су и поп-Миљко и манастир на Морави играли веома
важну посредничку улогу у повезивању устаника и њихових вођа,
народних кнезова и војвода, те су, као такви, били и код Турака
подједнако забележени и омрзнути.
Судбина је, пак, доделила поп-Миљку, сада јеромонаху Мелентију, да
остане жив и да дочека злокобну 1813. годину, неславни слом Првог
српског устанка и турску одмазду над Миљковим манастиром. Манастир
је опљачкан, а затим и спаљен.
У годинама Другог српског устанка (1815. године), под кнезом Милошем
Обреновићем, поново и брзо изникли и појавили се на светлом српском
устаничком хоризонту и Миљков манастир и његов ктитор и обновитељ –
игуман Мелентије Виринац (бивши поп Миљко из Лапова). Истина, писани
извори не говоре више о некој посебној, истакнутој ни живљој акцији
ни манастира ни његовог игумана у устанку ни у припремама за њега,
као оно у доба Карађорђево.
Већ у 1818. години имамо забелешку: да је Миљков манастир био
''појући'' и да је у њему боравио од 1818-1823. године јеромонах
Филимон (Тодоровић), родом из Босне, из зворничке нахије, који је
затим постављен за настојатеља манастира Троноше, а доцније (1823.
године), изабран је за епископа зворничког.
У 1828. години посетио је манастир, Јоаким Вујић, наш познати
путописац и књижевник, пријатељ и штићеник кнеза Милоша, и у свом
опису, дао нешто података о манастиру. По Јоакиму Вујићу, Миљко из
Гложана сазидао је манастир на некој старој црквини која се, по
свему судећи, звала – Буковица. По овоме обновитељу, манастир је и
назват Миљков манастир. Манастир ''лежи на гложанској земљи при реки
Морави... Храм Ваведење. Ну стара је црква порушена и на њено је
место сазидана нова''.
По опису комисије из 1839. године: ''црква је проста камена,
окречена споља и изнутра, има једно кубе, а припрата је од дрвета;
сва је пак покривена шиндром''.
Године 1837. имао је готових новаца 100 гроша, а 1864. године
нарасла му је готовина на 5.024 гр. и 29 пч,''... Овај манастир није
до скора имао нурије и тек од скора добије нурију... Ово су му села
дата у нурију: село Гложане са 159 кућа, Радошин са 69 кућа и Бресје
са 43 куће, свега 271 кућа''.
Из овога је доба и знаменита устаничка и свештеничка фигура попа
Станише (Алексића) из Црквенца. Поп Станиша је одрастао у селу
Тропоње. Родитељи су му дошли из Тимочке Крајине. Био је писар
војводе Стевана Синђелића и с њим учествовао у многим борбама против
Турака. Преживео је трагедију на Чегру и учествовао и у Другом
српском устанку као борац и писар. – Између осталог, као што ћемо
видети, он је један од првих зачетника мисли о прикључењу Ресаве
устанку у Шумадији, под Карађорђем.
За манастир Миљков поп Станиша је везан својом везом са Карађорђем
на манастирској скели на Морави, а затим својим доцнијим радом за
добро манастира и, коначно, својим гробом, уз јужни зид манастирске
цркве! О своме трошку, поп Станиша је просекао пут ка манастиру
поред Мораве у стени, да би се лакше, са моравске стране, долазило
манастиру. Због тих заслуга, а и других о којима има речи на
надгробној му плочи, и као важна личност из Првог и Другог српског
устанка, поп Станиша је, по смрти 1825. године, сахрањен у порти
манастира Миљков, поред јужног зида. На надгробној плочи којом је
обележен гроб поп Станишин, стоји овакав запис (у данашњој
транскрипцији):
''Здје почивајет свештеноереј Станиша Алексић от села Црквенца:
Ресави: бист муж животје своем благодјетељ млогим Кристјанем и бист
славни намјесник ресави и млоге задужбине начини и конак прекрасни
код монастира Милкову и ниже монастира код Мораве преко стене
пресече пут за ратлук народа прикодјаштем здравим бољаштим во
монастир а себи за душу и своме роду за''... (даље, плоча празна).
У току 18. и почетком 19. века, у манастиру Миљков била је школа у
којој су се учили писмености деца из суседних села. О карактеру и
обиму ове школе, закључујемо само по томе: што ученике ове школе
сусрећемо у многим селима у Ресави, а нису у монашкој раси ни
свештеничкој мантији, већ у сељачком гуњу и опанцима. Они су, збиља,
понекад на истакнутим и важним местима у народној ствари, и устанку.
Такви су: Марјан Здравковић, старешина ресавски, који је рођен око
1790. године, у Брестовцу и Петар, обер кнез ресавски, родом из
Гложана. Обојица су учили школу у манастиру Миљков, свакако код
калуђера.
Турци су 1813. године спалили манастир Миљков и тиме збрисали дело
обојице имењака и – обновитеља манастира. Знатнија оправка манастира
везана је за име игумана хаџи Пантелејмона и за годину 1856. Ова се
оправка, свакако, може односити искључиво на оправку храма –
манастирске цркве, јер су, у истој години, подигнута и два конака
код манастира. Један је конак подигнут прилогом становника вароши
Свилајнца, а други прилогом становника Лапова. Иначе о овој оправци
из 1856. године, још и сада стоји натпис на јужном зиду, скоро испод
самог симса, у малој полукружној ниши. Натпис гласи: ''1856. год.
Под владом Кнеза Александра Кара (Ђорђевића) и Ми(трополита) Петра
јеромонак Пантелеимон созидао из теме-ла возвисио Мо(н)астир покрио
цином (свакако, цинкплехом), помоћио народа''.
Игуман хаџи-Пантелејмон је сахрањен поред манастирског храма, са
јужне стране. Са надгробне плоче, која се сад тешко чита, дознајемо:
да је, још за живота, 1868. године, подигао себи ову надгробну
плочу, да је храм обновио, подигао конаке и ограду и храм снабдео
свим потребама унутра...
О вредном игуману хаџи-Пантелејмону, иначе се зна: да је био родом
из Гложана, да је био добар духовник, да је пропутовао Свету Земљу и
био на Гробу Господњем, те – носио назив хаџије. На списку
приложеника манастиру он се у 1865. и 1866. години потписује као
„хаџи Пантелејмон“ и „поклоник Гроба Господњег“. Остао је на
манастирској управи од 1856. до 1866. године, а свакако и дуже.
За дужи временски период, да би бар штогод дознали о манастиру и
његовом напретку, као и о угледу који је манастир уживао у ближој и
даљој околини, као и његово вредно братство, у оскудици других
података, послужићемо се са неколико целих или фрагментарних
спискова приложеника манастиру о црквеној слави или о другим великим
празницима, кад народ у већем броју посећује овај манастир.
Пред нама је део већег списка приложеника манастиру из села Крњева,
на дан 6. јула 1875. године. Списак је непотпун. На њему је свега 26
приложеника са укупним прилогом од 1.420 динара. На челу приложеника
је Стеван Поповић, свештеник из Крњева и жена му Јелица, са прилогом
од 100 динара, а затим остали приложеници чији се просечни прилози
крећу између 60 и 120 динара. Међу приложницима су све сама позната
презимена у Крњеву: Тирнанићи, Шулејићи, Цветковићи, Петровићи,
Костићи и др. По знаку ''преноса'' при дну списка као и према томе
што списак на крају није сумиран ни оверен, треба да следују имена
даљих приложника из села, али тога дела списка нема, изгубљен је.
Судећи по забелешци из наредне 1876. године о прилогу манастиру 6
кошница пчела, које је примио намесник манастира јеромонах Филарет,
могло би се претпоставити да је он примио и прилог у новцу, у
претходној години, по списку из Крњева.
Из 1878. године имамо забелешку пет различитих већих прилога
манастиру, које је примио, сада већ игуман манастира, Филарет
(Петровић).
Даљу прошлост манастира могуће је реконструисати из биографских и
других података о делатности појединих свештеномонаха на
манастирској управи, те ћемо тим путем и ићи, говорећи о монаштву,
односно братству манастира.
На брду изнад манастира, ''у време цветања манастира Буковице'', а
то је, дакле, могло бити у доба деспотовине српске, ту су били –
летњиковци. То се брдо у народу зове – Подрум, због тога што су ту,
пре појаве филоксере и пропасти винограда код нас, били – винарски
подруми. Ту је, међу сеоским подрумима, био и – манастирски.
Пропашћу винограда у прошлом веку, запустели су, а затим и пропали и
– винарски подруми на брду. Од њих је остало, дакле, само име,
назив.