Обитељ - Ризница
Повест о чудотворној икони Мајке Божије АХТИРСКE у
Манастиру Миљково
Ова икона припада иконама Мајке Божје које су се у Русији доста
прославиле.
У првој половини 18. века при Покровској цркви у селу Ахтирка,
Харковска губернија, служио је свештеник отац Василије Данилов, који
се одликовао праведним животом, јаком вером и трудољубљем. У време
косидбе, 2. јула 1739. године, отац Василије, желећи да испроба нову
косу, отишао је с њом у своју башту, која се налазила око храма.
Једва што је успео да замахне косом, приметио је у високој трави
икону Пресвете Богородице, како лежи пред њим у високој трави и
зрачи неком ослепљујућом светлошћу. Коса је испала из руку
свештеника. Он је пао на колена и почео да чита познате му молитве
Богородици. Затим је он са побожношћу подигао икону и понео је у
свој дом. Овде је она стајала три године, побуђујући код домаћих
необичан осећај поштовања. Било је примећено, да ако се ко спремао
да проведе ноћ у тој соби, где је икона, на њега је нападао
непознати страх и он је бежао из собе. Без обзира на дубоко осећање
побожности код оца Василија, икона се није чувала у потребној
чистоћи. Три године након што је пронађена, отац Василије је у сну
добио наредбу од Пресвете Владичице да својим рукама ослободи икону
од прашине која је нападала на њу, да је омије чистом водом и да је
украси. Од страха се пробудио и те ноћи испунио наређење Царице
Небеске.
Исте ноћи видео је он и други, необични сан. Сањао је да иде к реци,
да у њу излије воду, која му је преостала након омивања иконе. Срете
Богородицу у лику прекрасне девојке, која му рече: ''Куда носиш ту
воду? Врати се са њом кући и чувај је, она ће болеснике лечити од
грознице!'' Отац Василије је имао кћер која је управо страдала од
тога. Пробудивши се, напојио је том водом и она је истог часа
оздравила. И други су се исцелили од грознице, који су од те воде
пили.
Посматрајући икону, свештеник је приметио на дасци оштећења и
поручио је једном иконописцу да их поправи. Он је икону понео са
собом, спремајући се да за два дана почне да ради на њој. Но ноћу је
од иконе чуо глас: ''Устани, јер је настало време да вратиш икону
одакле си је узео. Поправити је ти не можеш.'' Иконописац се молио
пред иконом остали део ноћи, а рано ујутру је вратио оцу Василију и
испричао му о свему. Због свих ових околности, уверио се отац
Василије у чудотворну моћ иконе и одлучио да је приличније да она
стоји у храму. Постављена у свети храм, ускоро се икона прославила и
новим чудесима.
Код иконописца Јована било је наручено да поправи живопис иконе.
Његов син је боловао од грознице. Сазнавши за чудесна исцељења, отац
је омио икону водом и напојио малишана, који је оздравио. Затим се
збило још неколико исцељења.
Наређено је да се истраже ова чуда и бригадир Лесовицки са пуковским
старешином је дао писмено сведочење да многи људи, долазећи из
разних места добијају исцељење од ове иконе. То је било затражено из
Петербурга, из Светог Синода и императорка Јелисавета Петровна је
наредила нову истрагу, која је доказала истинитост свега. Била је
наређена и трећа истрага. Иследници, кад дођоше у Ахтирку, позвали
су сва лица, која су примила исцељење, да дају исказ под заклетвом.
Коначно, 1751. године Свети Синод је заповедио да се Ахтирска икона
Мајке Божје има поштовати као чудотворна.
Прослављење иконе је врло обрадовало царицу. Она је решила да јој у
Ахтирки подигне камени храм. Гроф Растрели је израдио план храма.
Императорка је својеручно уписала у књигу прилога суму од 2000
рубаља, у то време огроман прилог. Књига се та чува и до сада. Црква
је освећена 1768. године и по својој величини је величанствена.
Прослављењу Ахтирске иконе у вишим круговима руског друштва, а
такође и одушевљењу Царице много је допринео овај догађај.
Године 1748. пролазећи за Петербург, у Ахтирки се задржала болна
удова баронеса Вајдел са две малолетне кћери. Бринући се за судбину
својих девојчица, којима је претило да остану потпуна сирочад,
баронеса се жарко молила пред иконом Богомајке за исцељење. Ноћу је
видела у сну Владичицу, која јој је рекла: ''Узалуд молиш за
оздрављење. Тебе чека смрт. Пожури да раздаш по црквама и сиротињи
цело твоје имање. То ће бити корисно за твоју душу!'' Болесница је
указала на своју децу. ''Не брини се о деци, одговорила је
Богомајка, ја ћу им бити свагдашња Покровитељка. А ти се припремај
за смрт, јер ћеш умрети за три дана и раздели своје имање по црквама
и сиромашнима, да би се молили за тебе!'' Болесница је свој сан
испричала духовнику и журно почела да дели своје имање. Заиста, за
пет дана она је умрла. Вест о томе дошла је до Царице и она је
позвала сирочад на Двор, васпитала их и удала за двојицу велможа:
једну за грофа Пањина, а другу за грофа Чернишова. Оне нису никад
заборавиле благодатну помоћ која им се излила преко Ахтирске Мајке
Божје и давале су до смрти богате прилоге храму, где је икона
пребивала.
Уочи Свете Тројице икону из Покровског Сабора на најсвечанији начин
преносе, а то је установљено 1844. године, у обновљени Ахтирски
Тројицки манастир.
Најпознатије копије чудотворне Ахтирске иконе Мајке Божје налазе се
и у следећим местима:
– у Харкову, у храму Светог Архангела Михаила;
– на обали Оскола, у храму села Боровој, где је раније била
Горохватска Богородичина пустиња;
– у селу Межиричи, Лебединског округа, у Покровском храму;
– у селу Рјасном, Ахтирског округа, где је нарочито поштована;
– У селу Есману, Черниговског округа; и
– У Москви, у величанственом храму са пет престола, која носи име
''Николе Јављенога'', на Арбату, овој икони је посвећен Свети
Престо.
И света обитељ манастира Миљков има част да чува једну копију ове
Чудотворне иконе. Круна на икони дар је у Христу упокојеног синђела
Хаџи Јована Стојковића. А сребрни дарови прилог су поменутог оца
Јована за душу његове почивше мајке Јелисавете, као и сребрњаци,
који су прилог високопреподобне игманје, мати Доротеје,
настојатељице ове свете обитељи.
Пресвета Богородице, спаси нас. Амин!